Kamen temeljac moderne Srbije nije samo slika, on postoji

20:11, 23.05.2020.
Izvor: Telegraf.rs
Slomom Prvog srpskog ustanka, naš narod se ponovo obreo u borbi za goli opstanak. No, ne odmah; vođe revolucije su na čelu sa Karađorđem pobjegle preko Save i Dunava na tlo Austrijske carevine, dok je narod u zbegovima zbog turske odmazde privremeno naselio šume i planine. Mada je izvjestan broj istaknutih ustanika ostao sa svojim narodom, među njima se nalazio samo jedan vođa iz prvog ešalona: vojvoda rudnički Miloš Obrenović.

Veliki vezir Huršid-paša je ubrzo (ne)očekivano proglasio amnestiju za sve ustanike, sem za vožda i nekoliko njemu najbližih saradnika, zbog čega su ljudi polako krenuli da se vraćaju kućama, posebno svetina koja nije mogla dugo da izbiva iz svojih sela. Ali nije prošlo dugo i pala je maska nove, humane vladavine regularne turske uprave pod Sulejman-pašom Skopljakom (dahije, zbog koji je Srpska revolucija počela 1804., bile su odmetnute od sultana), veliki teror se vratio, vraćen je kuluk, nameti su utjerivani brutalnim metodama, što je obnovilo hajdučiju.

Za datum sloma Prvog ustanka obično se uzima 7. oktobar 1813. kada su Turci ušli u Beograd; zbog čega je do sloma tog ustanka došlo posebna je priča i njom ćemo baviti u nekom narednom tekstu, mada se činjenice vezane za to velikoj većini neće dopasti, jer nimalo pohvalno ne govore o ulozi Carevine Rusije.

Samo deset mjeseci kasnije, 8. avgusta 1814. došlo je u Topčideru do zbora knezova i prvaka. Radovan Grbović, Aksentije Miladinović, Lazar Mutap, Arsenije Lomo, Milić Drinčić, Vasilije Jovanović, Panta Ilić, Milivoje Tadić, Vasilije Pavlović, Georgije Lazarević, i naravno Miloš Obrenović, neki su od učesnika tog okupljanja.

Odlučeno je da se pokuša da se do prava i samouprave dođe mirnim putem, pa je prota Mateja Nenadović, tada u sremskom izbjeglištvu, ovlašćen da otputuje u Beč, kako bi izmolio intervenciju austrijskog i ruskog cara, budući da su već bile počele pripreme za Bečki kongres nakon prvog sloma Napoleona. Naravno da ništa nije uradio, evropski vladari ne samo što su imali preča posla, nego im nije bilo ni u interesu da Srbi opet talasaju protiv Turaka; pritom im je i Napoleon marta 1815. pobjegao s Elbe, čime je počelo tzv. Sto dana koji će se okončati Bitkom kod Vaterloa.

Ali dok je M. Nenadović uzaludno kucao po vratima bečkih salona, tražeći audijencije i put ka suverenima evropskih sila — izbila je spontana i dezorganizovana Hadži-Prodanova buna, koja je trajala između 27. septembra i 30. decembra. Turci su je u krvi ugušili, između ostalog i zalaganjem samog Miloša Obrenovića, kojeg su postavili za oborkneza požeške, kragujevačke i jagodinske nahije; budući knjaz smatrao je da nije sazrelo za novi ustanak, da je narod nespreman, da bi mu to mogao biti potpuni kraj.

„I ovaj kamen zemlje Srbije...“

Međutim, ova još jedna propala buna, uzročno-posljedično je izazvala Drugi srpski ustanak, zato što je u toj mjeri onespokojila Osmanlije da su izgubili strpljenje i riješili da ubrzaju sprovođenje svog nauma. Naime, po svemu sudeći su Osmanlije planirale da „odrade rimejk“ Sječe knezova, te otuda i darežljiva amnestija: oprostiti svima sem najodgovornijima kako bi bilo što uverljivije, a onda, kada se svi vrate u Smederevski sandžak, okupiti ih i pobiti, temeljno obezglaviti Srbe i zauvek im izbiti iz glave pomisao na pobunu.

Ako je to zaista bila turska namjera — a nema baš striktno rečeno dokaza za to, samo manjih i krupnih naznaka, što je sasvim dovoljno kad se uveže sa poslovičnim nepoverenjem prema Turcima — onda iz Seče knezova ništa nisu naučili; ali nisu Huršid-paša i Sulejman-paša ni prvi ni posljednji koji su potcijenili srpski narod, imali smo mi kroz istoriju mnogo i vlastitih vladara koji su pravili identične greške.

Dogovor o ustanku je pao ispod tzv. Takovskog grma, stabla hrasta lužnjaka pod čijim su se krošnjama skupili da rasprave. Nakon što su u crkvi prisustvovali liturgiji, izašli su ispred, Miloš se popeo na jedan kamen — OVAJ KAMEN! — i rekao:

Slušajte braćo. Čujte svekoliki Srbi. Čuj veliko i malo, muško i žensko, koji ste god došli evo ovdje danas. A tko nije danas ovde, onaj svakako od vas da čuje i očuje, i da svak dobro razumije i upamti ovo što ću svima sada za vazda prozboriti.