/KOLUMNA/ U kući se čuje glama. Odlučujem da provjerim, ta kuća je uvijek prazna i u mom je vlasništvu. Otvaram vrata i vidim grupu migranata koji me gledaju kao nepoželjnog gosta u sopstvenoj kući.
Smetam im i žele da odem, ali ne mogu. Kuća je moja, sve je moje, došli su i oduzeli mi nešto što posjedujem. Otrgli. Želim da odu. Jedan ustaje i i daje mi jasno na znanje da sam ja tu nepoželjan. Šta mi mogu? Pa zapravo, svašta. Više ih je, jači su. Ako počnem da vičem neko će već pozvati policiju i biće uhapšeni. To sebi ne mogu dozvoliti. Da ih pretučem? Ni to sebi ne mogu da dozvole, a i više ih je. U svakom scenariju koji prelistavam u glavi, ja izađem povrijeđen i ponižen, a oni ostaju u mojoj kući.
Na kraju, jedan od njih vadi pištolj. I mislim da je to prelomna tačka. Zna sa sigurnošću da ću zvati policiju, tako da su u još većem problemu. Migranti, neodozvoljen upad, naoružani. Ako me ubije dobiće na vremenu da pobjegne, uglavnom kad sve saberem, ja sam mrtav i ponižen.
Da smo mogli ući u glavu čovjeka koji bi se zadesio u ovoj situaciji znali bi i njegov kraj, a vjerovatno i šta je mislio pred smrt. Na našu sreću, policija je reagovala i spasila nas bilo kakve velike nesreće.
Ali ne zaboravimo, taj isti migrant potegao je pištolj na prisutnog policajca. To je njegov posao? A čiji je to posao da bude ubijen? Ničiji, tako ni tog policajca. Hoće li policija stići uvijek na vrijeme i da li to čekamo posljednje trenutak ekskalacije. Na kraju samo jedno pitanje, jesmo li sigurni?
(Slaviša Đurković)
