Sinoć sam ponovo zvao Milomira Jovanovića. Mrak je odavno bio pao, poziv ga je zatekao negdje u šumi, na putu sa planine do kuće u Pilatovićima. Mogao sam samo da zamislim, kako u onoj pomrčini o kožnom kaišu na vratu nosi motornu testeru, u onoj jednoj ruci što je ima drži telefon, sjekiru pod rukom, o drugom kaišu na vratu torbu s malo hljeba i vode. I pustu planinu i vjetar kako šiba.

- Okasnih. Danas sam i kosio, i drva sređivao, i strugao, i kopao, i ne znam šta sve nisam radio, sve do mrkle noći, ujutru moram poraniti, ima još posla, a zima će brzo, i da se kosi i struže bukovina - ispričao je, dok se u slušalici čulo kako opancima šljapka po blatu po pomrčini.

A glas mu veseo, ni traga umoru i potištenosti, kao da jutros nije ustao još po pomrčini i krenuo u planinu i vazdan radio.

Milomiru je 65 godina. Kad je imao 20, a tek se bio vratio iz vojske, vršalica mu otkinula desnu ruku, a on bez nje čitav život. Hrani porodicu, suprugu i dvojicu sinova, obojicu bolesnih, jednom 42, drugom 44 godine, Radojka i Srećka.

Kad počne da priča šta je sve za goli život radio za onih četrdeset i kusur godina, otkako je ostao bez ruke, i otkako se oženio, dobio djecu, šta je sve samo jesenas morao da radi za crn i čemeran dinar, samo da opstane, da se on i porodica prehrane, da su svakog dana siti, Milomir zastane, uzdahne, pa nabraja - i kosio, i plastio, i kopao kanale, i strugao bukve po šumi, i zidao kuće, i malterisao i sve što je za jednog seljaka, mučenika, nesrećnika i paćenika izmišljeno da mu odere kožu s leđa, i preko toga.

A on, uz sve to, nema desnu ruku.

Kad ujutru pođe u planinu, žena mu okači motornu testeru o kožni kaiš o vratu, koji mu je umjesto desne ruke, posle testeru povazdan ne skida s vrata. Jesenas, pritisnula ga u planini bukva koju je odsjekao, ležao pod njom šest sati u komi, nesvjesti, poslije ga našle komšije i odnijele u bolnicu. On se samo malo oporavio, pa ponovo u šumu. A od čega drugog da živi, od penzije što prima ne može da istraje ni za suv hljeb, a kamoli za lijekove djeci.

- Nema druge, svjestan sam ja situacije, sinovi bolesni, Bog tako dao, sve je na meni, a meni ništa drugo sem borbe, svakodnevne, od jutra do sutra, i ne preostaje. I ne mislim da odustanem, sve dok me noge drže, sve dok dišem. Nemam ja pravo da odustanem, niti o tome mislim, niti planiram do zadnjeg dana, onog koji mi je Bog odredio - kaže.

S jednom rukom. Mnogo ga, kaže, zaboli kad ga ljudi omalovažavaju, kad kažu za njega da je invalid. On se sa tim nikad nije pomirio, a svakog dana iznova dokazuje da ono što on može da uradi, ne mogu ni mnogo mlađi, sposobniji, jači.