Mislim da je Jaša Ignjatović napisao, negde pred svoj kraj, da jednog dana u Sentandreji više neće biti Srba i da će na njihov sjaj i snagu, na njihove snove, podsećati tornjevi sedam pravoslavnih crkava na koje ce lađari sa Dunava bacati pogled. Pokusao sam da ove zore nađem taj njegov citat. Nisam uspeo.

Mnogo godina posle njega, u komunistička vremena kada je mesto za veliku većinu nestalo u nanosima nacionalnog zaborava, Libero Markoni je napisao: "Samo, kao siguran, trajni znak naše egzistencije u tom božanskom predelu Mađarske, na Dunavu, na severu, gde se naizmenično redaju gusti šumarci na bregovima i gde se plodna zemlja strmoglavljuje u Dunav, sedam sentandrejskih crkava, u zalazak, gori kao sedam baklji. Unutra, u hladu crkava je tamno, i nikog sem hladnih likova na ikonostasu nema".

Kao da je naša srpska sudbina da, kada nemamo maticu, kada nemamo drzavu, ili kada odlutamo daleko od nje, nestajemo. Tope nas i topimo se u nasim Zumbercima, odlazimo sami iz nasih Pečujskih trouglova, proteruju nas u naše Baragane. I mnoge nam se teže i gore stvari događaju i mnogo nam teže i gore stvari rade, takve da iza nas ne ostane ništa, ni groblja, ni crkve, ni temelji, ni tavani. Samo sećanja. Dok i ona ne nestanu. 

Na današnji su dan, pre dvadeset devet godina, oni koji nisu želeli da se pomire sa sudbinom, proglasili Republiku srpskog naroda Bosne i Hercegovine. Zahvaljujuci njima, onima u sali i stotinama hiljada van nje, onima koji su za nju dali živote i onima koji za nju svakim dahom žive, danas postoji Srpska. Zahvaljujući njima mi imamo koga da tiho volimo. Imamo, zahvaljujući njima, nad kim da zebemo. Znamo, zahvaljujući njima, da život i borba imaju smisla. 

U njihovim crkvama nikada neće biti mračno. I likovi svetitelja nikada neće biti hladni.

Svetostefansko je jutro. Dan je Republike Srpske. Dan je države Srba zapadno od Drine i Dunava. Srećan vam, braćo i sestre, ovaj veliki praznik.