Iz grotla niškog Čaira, nakon više od 120 minuta fudbalske drame okončane penal ruletom, Nenad Lalatović izašao je uzdignutih ruku sa prvim trofejom u svojoj trenerskoj karijeri. Cilj koji je sebi postavio još s prvim trenerskim danima ostvario je sa fudbalerima Vojvodine. Bilo je sve samo ne lako u Nišu. Lalatović još uvijek pamti uvrede koje su na njegov i račun mu porodice stizale sa tribina tokom finalne utakmice, a koje su mu kako kaže bile samo dodatni motiv da “podigne” svoju ekipu koja se na kraju domogla velike pobjede. Lalatović za ATV kaže da će ovaj trijumf ostaviti neizbirisiv trag u njegovoj karijer, a ne krije da je zbog svega što je prošao kako bi ga ostvario, duplo slađi od svih.
“To što sam ja doživio na utakmicama protiv Partizana je rijetko koji Srbin doživio bilo gdje. Navijači su mi vrijeđali porodicu, ali sam iz svega toga izašao jači. Htjeli su da me ponize, ali sam na kraju ja njih ponizio. Uzeo sam trofej i poslao Partizan u prvo kolo kvalifikacija za Ligu Evrope, gdje nisu bili posljednjih pet godina sigurno. Poslao sam ih tamo ne zato što sam dobar trener, nego zato što sam Božiji čovjek, a Bog voli hrabre ljude. Mene ja nagradio, a njih kaznio”, rekao je Lalatović.
Fudbaleri Vojvodine do trofeja su stigli težim putem. Umalo su od gotovog napravili veresiju. Ispustili su dva gola prednosti, ali su smogli snage da tokom penal lutrije prigrabe drugi trofej Kupa Srbije u klupskoj istoriji. Lalatović za ATV otkriva molbu koju je uputio svojoj ekipi pred sam kraj fudbalskog trilera u Nišu.
““Kada primiš gol u 96. minutu obično igrači padnu, ali nisam dozvolio da to bude slučaj sa mojim momcima. Smatrao sam da zaslužujemo tu pobjedu i rekao sam im da ćemo plakati ukoliko izgubimo utakmicu. Zato sam ih zamolio da pruže maksimum kako bi navijači Partizana plakali. Na kraju je tako i bilo, Nenad Lalatović se ne boji nikoga, a kamoli “grobara”, poručio je Lalatović.
Lalatović je već podigao gard za narednu sezonu. Kaže da će pokušati da dodatno ojača sve linije tima, shodno finansijskim mogućnostima, a pred povratak novosadske ekipe na evropsku scenu, nakon trogodišnjeg izbivanja, obećava samo jedno-borbu do posljednjeg daha.
"Ne mogu da obećam da ćemo ući u grupnu fazu Lige Evrope, jer bi to bilo bezobrazno s moje strane. Mogu da obećam veliku borbu i da ćemo dati sve od sebe. Jedan prosječan igrač u inostranstvu zarađuje kao mi svi zajedno, tako da ne mogu da obećam da ću da pobijedim Majka Tajsona, ali da ću da se borim, to mogu. Moramo dovesti još dva-tri pojačanja kako bi povećali konkurenciju. Vjerujem u svoje igrače, ali moramo da dovedemo još nekoga ukoliko želimo da napadnemo grupnu fazu Lige Evrope”, zaključio je Lalatović.
Ima onih koji će reći da je previše impulisivan sa ponašenjem na granici sportskog, ali Nenadu Lalatoviću ne može da se ospori, da je ovog trenutka, jedan od najboljih mladih trenera u Srbiji. Trofej koji je podigao u Nišu, kruna je desetogodišneg špartanja uz aut linije stadiona u Srbiji, a svi fudbaleri koje je vodio za njega će reći da je neko kome fudbal teče žilama I neko ko svojim sampouzdanjem, znanjem i energijom tjera svoju ekipu iznad granica mogućnosti.
