Bora je svoju slavu stekao tokom osamdesetih melanholičnim baladama kao što su “Dva dinara druže”, “Ostani đubre do kraja” i mnogim drugima, a možemo reći da je vrhunac njegove karijere pjesma “Pogledaj dom svoj anđele” koju je određena grupa ljudi predlagala i za himnu Srbije.

Iza njegovih pjesama ne krije se samo običan posao muzičara da napiše dobru pjesmu i od nje načini hit, Bora je u svojim pjesmama prepričavao i svoj život.

Posebna je priča između pjesama "Ja sam još ona ista budala" i pjesme "Poslednja pesma o tebi". Može se reći da je riječ o jednoj o najljepših ljubavnih priča, a mi vam je prenosimo iz Borine knjige "Šta je pesnik hteo da kaže".

Nikako nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da sam izgubio B. Toga sam postao svestan tek posle jednog dugog razgovora vođenog u njenom stanu utroje. Bar sam tako mislio. Nisam imao pojma da je B. bila trudna. I dok smo nas dvojica siktali jedan na drugog, B. se po običaju pravila luda i pila neke lekove za smirenje i za srce. Nije se mešala u sukob dvojice narajcanih mužjaka. Na kraju te mučne situacije opet sam pogrešio i prvi izgubio strpljenje.

– Čekam te u ,,Reliju” (kafić blizu njenog stana), čekaću te pola sata, a ti sama odluči s kim ćeš da budeš.

Naravno nije je bilo sledećih pola sata, ni sat, ni dva, a ja sam sedeo u Reliju i na papirnoj salveti napisao pesmu:,”Ja sam još ona ista budala.”

JA SAM JOŠ ONA ISTA BUDALA

Ti si moja stanica na putu,
jedan stepenik do neba,
otrov koji itekako treba.

Ti si uvek bolja polovina,
nekad jagnje, nekad zmija,
moja ili bilo čija.

Ti si nepredvidljiva k’o đavo,
i od gvožđa i od stakla,
deo raja, deo pakla.

Kada te ostave svi švaleri,
kad shvatiš da si pala,
iskopaj negde broj telefona,
ja sam još ona ista budala.

Kad jednog jutra skineš šminku
i shvatiš šta si drugima dala,
prikupi hrabrost, dođi do mene,
ja sam još ona ista budala.

Nisam ostao ista budala. Kada se B. razvela pomislio sam da sve može da bude isto kao i pre. Otišao sam u London, njoj i njenoj kćerki kupio gomilu poklona i pokušao da zaboravim izdaju i da pređem preko svega. Ali, bez uspeha. Ima pravo narod kad priča da obnovljena veza dođe k’o podgrejana supa. Nestalo je one velike ljubavi i onog uzbuđenja i zanosa, tako da to nije dugo trajalo.

Ipak, desilo se nešto drugo. Sećajući se lepih dana i cele priče ja sam godinama pisao ljubavne pesme o B. i za B. Prvih petnaestak godina bilo je teško da je zaboravim, posle mi je bilo malo lakše.

Pitate se zašto sam u ovo poglavlje stavio i “Poslednju pesmu o tebi”, koja je nastala mnogo godina kasnije. Razlog je krajnje jednostavan. To je zaista bila poslednja pesma koju sam joj posvetio. Povremeno smo se sretali i prijateljski ćaskali. Slučajno smo se sreli baš kada je ova pesma trebalo da se snimi, pa sam joj odrecitova:

POSLEDNJA PESMA O TEBI

Krajem sedamdesetih
dvadesetog veka,
bilo je u meni
nešto od čoveka

Ja sam davno mrtav,
još od onog dana,
nas troje u sobi
i moja sahrana.

I uvek svečano obećam
a znam da lažem u sebi,
da ću prestati da se sećam,
ovo je poslednja pesma o tebi.

Ujed za dušu,
u grlu knedla,
jednom zauvek
zbačen sa sedla.

Izgleda da sam
uzalud stario,
ništa od snova
nisam ostvario,

I uvek svečano obećam,
a znam da lažem u sebi,
da ću prestati da se sećam,
ovo je poslednja pesma o tebi.

Živim zbog drugih,
meni je svejedno,
posle tebe potop,
ništa nije vredno.

Podmuklo zaboli
kao kvarni zubi,
istina je da se
samo jednom ljubi

I uvek svečano obećam,
a znam da lažem u sebi,
da ću prestati da se sećam,
ovo je poslednja pesma o tebi.

– Što mi to radiš? – pitala je B. kroz suze, prepoznavajući se u pesmi (naročito ono “Nas troje u sobi”). Nisam želeo da je povredim. Oboje smo imali svoje živote, a ono je bilo samo bolno sećanje na prošlost. To je bila zaista poslednja pesma koju sam joj posvetio.