Jedan od najzanimljivijih filmova predstojećeg Zagreb Film Festivala je debitantski igrani film “Naša svakodnevna priča” rediteljke Ines Tanović i ujedno kandidat BiH za Oskara.

U fokusu ove drame je raspad sarajevske porodice srednje klase u posttranzicionom društvu, a glavnu ulogu tumači Uliks Fehmiu, sin velikog jugoslovenskog glumca Bekima Fehmijua i glumice Branke Petrić, koji već dvadesetak godina živi u Americi.

Iako je u stvarnom životu potpuno drugačiji od lika koji glumi, Uliks Fehmiu je vrlo ubedljiv u ovoj ulozi, baš kao i njegovi filmski roditelji, Jasna Beri i Emir Hadžihafizbegović. Kako mu je bilo “u koži” Saše, čoveka bez posla i perspektive koji se u 40. godini vraća da živi s roditeljima nakon raspada braka?

“Bio sam siguran da nisam za tu ulogu. Smatrao sam da imam previše godina i da su me problemi s kojima se glavni junak suočava prošli. Redateljka filma imala je suprotno mišljenje, bila je uverena da baš ja treba da igram tu ulogu. Počeli su naši dugi razgovori preko Skypea i Vibera. Predlagao sam joj razne stvari koje bi liku Saše dale više razloga da ga ja igram. Ines bi me vrlo pažljivo saslušala, čak se ponekad i slagala sa mnom, da bi mi već sutradan govorila suprotno. Na kraju sam igrao Sašu baš kako ga je Ines zamislila. Tokom snimanja sam se pitao šta je videla zajedničko u meni i Saši? Ja sam od rata pobegao, Saša je u ratu bio. Ja sam otišao iz roditeljskog doma u 23. Saša je kod mame i tate u četrdesetoj. Otkad znam za sebe nešto radim, Saša je bez posla. Shvatio sam da su uloge koje sam odigrao otkad sam ponovo počeo da glumim u regionu, uloge pripadnika te generacije devedesetih, čije su sudbine drastično promenjene ratom. Delimo istu sudbinu iako smo potpuno različiti” - objašnjava Fehmiu, koji se odlično snašao u ulozi Sarajlije.

Koliko dobro poznaje Sarajevo i mentalitet tamošnjih ljudi?

“Iako sam Albanac srpsko-hrvatskog porekla, Beograđanin sazreo u Njujorku, ja sam totalni Sarajlija. Znam da to nema nikakvog smisla, ali je to tako. Sarajevo volim mnogo. Ljubav se ne može objašnjavati. Moj otac je tamo rođen, u Sarajevu sam služio vojsku. Dok sam odrastao, sve mi je iz Sarajeva bilo kul. Zdravko Čolić, Indexi, Mirza Delibašić, Dugme, Pušenje, Sidran, Plavi orkestar, Nadrealisti, Audicija, Đura... Svi jurimo sećanja svog detinjstva, ovi gore su bili moje. Strašno sam patio kad je Sarajevo bilo pod opsadom, možda sam zbog njega i otišao. Koliko ga poznajem? Sigurno ne dovoljno. Tamošnji mentalitet? Za mentalitet ne znam, ali za srce znam. Veliko”.

Pre odlaska u Ameriku 1993. godine, Uliks Fehmiu glumio je u filmovima “Crni bombarder”, “Bulevar Revolucije” i “Vizantijsko plavo”, ali ga je proslavila uloga u predstavi “Zapali me” iz 1992. godine, u kojoj je glumio homoseksualca. Kako je ta uloga tada bila prihvaćena?

“Sjajno, ovacijama. Jugoslavija je bila mnogo liberalnije i progresivnije društvo nego što su to danas Srbija ili Hrvatska. 1992. su još postajali ostaci te otvorenosti, u životu i u teatru”, kaže Fehmiu, koji je u toj predstavi upoznao i svoju sadašnju suprugu, takođe glumicu Snežanu Bogdanović.

Kao Albanac rođen i odrastao u Beogradu, da li je tokom života u Beogradu osećao netrpeljivost između Srba i Albanaca?

“Naravno, ali ne na ovaj današnji način. Deca znaju da budu okrutna. Svi koji su malo različiti od sredine u jednom trenutku dožive neku vrstu neprijatnosti. I dok god postoji sistem koji vas štiti od takve vrste ponašanja, u redu je, to je život. Ali kad sistem počne da promoviše mržnju i netrpeljivost, to onda dovodi do nesagledivih posledica”, ističe Fehmiu i dodaje da je upravo sistematizovano širenje mržnje bilo okidač koji ga je naterao da se preseli u Ameriku.

“Strašno je kad čovek izgubi sebe i postane deo rulje, kad izgubi individualnost. Bila ona nacionalna ili religijska. Čovek pripadnik rulje u stanju je da učini grozote koje nikad ne bi učinio kao pojedinac. Budući da sam ja albansko-srpsko-hrvatska kombinacija, ta me bolest nije htela. Bio sam vakcinisan protiv nje kad sam bio mali i to mi je pomoglo da sačuvam svoje ja”.

Po dolasku u Ameriku Uliks i Snežana otvorili su pekaru, koja im je glavni izvor prihoda, a već nekoliko godina u Beogradu imaju i producentsku kuću.

“Ako možemo peći hleb u Njujorku o kojem ništa nismo znali, zašto se ne bismo mogli s vremena na vreme baviti malo teatrom ili filmom? Naučili smo da je mnogo više vremena potrebno da se napravi film nego hleb, ali smo strpljivi i sviđa nam se da od ništa na kraju ispadne nešto”, smatra glumac i pekar, koji je ispričao i koji je savet oca doživeo kao najkorisniji.

“Životni i glumački savet bio je isti: veruj u sebe, šta god da radiš. Uvek. Kad pogledam unazad, zapitam se kako sam za razne stvari imao petlje?”, pita se Fehmiu, koji je kao tinejdžer želeo da postane muzičar. Zajedno s mlađim bratom Hedonom čak je osnovao i srednjoškolski bend, ali gluma je na kraju ipak prevagnula. Najveća glumačka podrška bio mu je glumac Bata Stojković, legendarni Laki Topalović iz “Maratonaca”.

“Bata je bio klasni kolega moje majke. Bili su vrlo bliski i njihovo prijateljstvo trajalo je sve do Batine smrti. Bekim ga je takođe voleo, iako je njihov odnos bio dosta komplikovan. Ja sam odrastao u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bata je uvek bio pažljiv prema meni. Kad bi nam dolazio u goste, u svakom džepu odela imao bi po jednu čokoladu. I lovu. I to je tako bilo do kraja, čokolade su prestale u jednom trenutku, ali lova ne. Kad sam polagao prijemni za glumu, on me je gledao. Bio je prisutan u dvorani, a da ja to nisam ni znao. Kad sam izašao sa scene sav uspuhan i dezorijentisan, on me je čekao na izlazu. Zagrlio me snažno i rekao nešto, ne sećam se više šta, ali takve stvari se ne zaboravljaju”.

Otkako je u Americi, više radi na filmu nego u teatru. Da li mu nedostaje rad u pozorištu?

“Da, veoma. Nedostaje mi taj teatarski scenario: počinju probe, svi se okupljaju ujutro, pije se kafa, puše se jutarnje cigarete. A onda se seda za sto i kreće razgovor o komadu, o umetnosti, o životu. Nema lepšeg posla. Siguran sam”, odlučno odgovara Fehmiu, koji glumi i u ovo proleće premijerno izvedenoj predstavi “Romeo i Julija”, u režiji Mikija Manojlovića, inače prvoj srpsko-albanskoj koprodukciji.

“Pre dvadesetak godina kad sam otišao iz Beograda, bilo je nemoguće igrati takvu predstavu. Miki mi je još pre dve godine rekao da s Jetonom Nezirajem (koproducent predstave, op.a.) sprema “Romea i Juliju” sa srpskim i albanskim glumcima. Bio sam zainteresovan, ali sam sumnjao da će se predstava dogoditi. I kad smo napokon krenuli s probama, još sam imao određenu dozu sumnje. Čak i da do predstave nije došlo, ne bih to smatrao neuspehom. Ja sam svoju platu dobio već prvog dana kad sam popio kafu za šankom za kojim se govorio albanski i srpski kao da je to potpuno normalno. A nije. Automobili su vozili glumce iz Prištine za Beograd i nazad kao da je i to potpuno normalno. A nije. Imam neviđeno razvijene antene za bilo kakvu vrstu nacionalne netrpeljivosti.

Ni jednog trenutka ničeg sličnog nije bilo, a mi smo se nalazili usred Beograda. Mikiju je bilo stalo da se predstava izvede premijerno u Narodnom pozorištu u Beogradu i Nacionalnom teatru Kosova. Generalno imam otpor prema državnim institucijama, jer nam dugo ništa dobro nisu donele. Ali mi je jasno da će se stvari menjati na bolje samo kad se i država odluči da podrži toleranciju i poštovanje različitosti, kad prestane sistematski da promoviše netrpeljivost i mržnju. Mi smo kao pojedinci protiv sistema nemoćni. Ali kad se dogodi da pojedinci, kao što su Miki i Jeton, okrenu sistem u pravom smeru i za veće dobro, tada se takav napor i trud moraju podržati. A najvažnije je da je predstava dobra. Ljuta, gorka, nežna, tužna, krvava. Nadam se da ćemo doći i u Zagreb”.