Vi ste budućnost ove zemlje, a vaša budućnost je Evropska unija. Političari moraju da odgovaraju na vaše želje.
Tom porukom Johanes Han se na Tviteru obratio mladima u Bosni i Hercegovini. Kome to zapravo priča evropski komesar za proširenje i kakvi bismo uopšte otišli u Evropu?
Postavljanje tih pitanja sasvim je opravdano, naročito ako se suočimo sa UNESCO-vim podatkom da u toj istoj Bosni i Hercegovini živi 90 hiljada ljudi koji ne znaju, ili jedva da znaju da se potpišu. Na tu, katastrofalnu brojku, Agencija za statistiku dodaje još nekoliko: na osnovnoj školi ostalo je više od 600 hiljada ljudi, a skoro 300 hiljada je nije ni završilo. Što je najgore od svega, sve su to građani stariji od 15 godina, radna snaga koja bi trebalo da je motor svakog sistema. S takvim motorom, bez ikakve dileme, nećemo daleko stići.
" U Bosni i Hercegovini je prisutno napuštanje škole, nezavršavanje osnovne škole, i istovremeno velike migracije. I to zajedno daje poraznu sliku generalno za razvoj države, za razvoj Bosne i Hercegovine, a i za razvoj, na kraju krajeva, pojedinačnih entiteta", kazala je Nina Branković, analitičar u oblasti obrazovanja.
Otkud tako poražavajuća statistika? Rat, bijeda, iseljavanje, klonulost duha – sve su to razlozi koji idu u prilog bolnoj činjenici da je narod okrenuo leđa obrazovanju. A zašto i ne bi, kada smo okruženi nepotizmom, partijskim zapošljavanjem, vladavinom podobnih nad sposobnima? U današnje vrijeme diploma tako malo vrijedi, da mnogi od učenja u startu odustaju. Od samo 9,5 odsto akademskih građana, koliko ih ima u Bosni i Hercegovini, ima ih dosta koji, pogodite, ne rade nigdje. Barem ne u ovoj državi.
"Ne treba zaboraviti činjenicu da je stanje u obrazovanju nekako stanje i slika uopšte u društvu. Teško vi možete očekivati da će biti perspektiva prema obrazovanju nešto značajnija u populaciji, ukoliko se obrazovanje ne cijeni i ukoliko obrazovanje samo po sebi, kao društvena vrijednost nije prepoznatljiva u svakidašnjem životu. To je nekako najveći problem kada govorimo o problemu pismenosti i uopšte problemu interesa ljudi za obrazovanje", rekao je Ljubo Lepir, profesor na banjalučkom Fakultetu političkih nauka.
Problem modernog, mladog čovjeka, je što obrazovanje odavno nije dominantna vrijednost. Omladina živi u nekom paralelnom, “rialiti” svijetu, gdje je najbitnije ono materijalno, vidljivo golim okom. Bilo bi nepošteno reći da vlasti ne pokušavaju da barem malo poprave to stanje. Zavodi za obrazovanje odraslih nude pregršt različitih programa osposobljavanja, od kojih su, naravno, najposjećeniji oni koji omogućavaju “bijeg” iz države. Ministarstva imaju razne strategije pomoću kojih nastoje da privuku mlade da se školuju. Ipak, očigledno je da nešto ne štima. Za takvu Bosnu i Hercegovinu svi smo krivi. I roditelji, i nastavnici, i društvo u cjelini. Društvo, koje se definitivno ne trudi dovoljno.
"Meni je veći problem, imamo ove pismene koji su funkcionalno nepismeni. Dakle, i tu treba da obratimo pažnju. Šta znači ako ste vi formalno završili školu, obrazovali se, a ne znate da percipirate, i nemate tu socijalnu inteligenciju koja se razvija upravo iz te funkcionalne obrazovanosti u određenom sistemu", kaže Ljiljana Petrović Zečić, direktor Narodne biblioteke.
Otud, ne čudi inicijativa Odbora za standardizaciju srpskog jezika, da se on uvede i na fakultete jer nam je, očigledno, prijeko potreban. Ako se uzme podatak da je, čak i u gradskim sredinama, gotovo osam odsto muškaraca, i čak 22 odsto žena starosti do 35 godina bez osnovne škole, šta uopšte očekivati? Ne potcjenjujući inteligenciju manje obrazovanih, ko da nas tjera naprijed i čemu da se nadamo? I nije ni čudo da političari narodom “mlate” kako im volja, i da mu, uglavnom, serviraju “hljeba i igara”, kada nam je društvena svijest maltene spala na “Tviter zajednicu”.
