- U nedelju kad sednem u avion i poletim sa aerodroma "Nikola Tesla" u 18.00 časova nazad za Švedsku, pogledaću kroz mali prozor na stadion ”Rajka Mitića” gde će biti pune tribine, i reći svojim prijateljima da me je stid naše države. Stid što ne može da održi svoju reč. Pogledaću tužno kao svaki čovek koji ne može da ispuni svoju reč i tako ispada veliki gubitnik - napisao je.

Ovo u otvorenom pismu piše Aleksandar Pavić, Srbin iz Švedske, običan momak koji je planirao da drugare Šveđane dovede za vikend u Beograd na vječiti derbi. Ali, umjesto ponosa, osjetiće stid, jer je će zbog neorganizovanosti propustiti dugo planirani odlazak na derbi. On, u izjavi za "Blic" ističe da voli Srbiju i da je ponosan na svoju domovinu, ali ga je stid stanja u državi, politike koja se vodi, a koja je narod dovela do dna.

Otvoreno pismo ogorčenog Srbina:

Srbijo,

Ko nam je ovo nametnuo, mi sami ili neko drugi?

Ja sam Aleksandar Pavić, mladić koji živi u Švedskoj. U Srbiji sam živeo prvih pet godina mog života, u njoj sam živeo dok su bila, ”lepa vermena”, ali nažalost, rat nas je razbacao po celom svetu, ponovo.

U Srbiju dolazim često, kad god mogu. Sa velikim zadovoljstvom i srećom. Kad god imam slobodne dana na poslu, a često radim prekovremeno da skupim sate pa iskombinujem da dođem u svoju domovinu. Dvojici drugara koji su Šveđani puno sam pričao o tome kako je naša zemlja lepa i koliko lepota ima. Pažljivo slušajuci priče o lepotama Srbije i raznim zanimljivostima, posebno im je uvek bila interesantna priča o "večitom derbiju". I dogovor je pao - u Beograd putujemo na sledeći derbi.

Večiti je planiran za subotu, 25. aprila. Pre nekoliko meseci smo rezervisali avionske karte i odlučili da ceo vikend provedemo u Beogradu. Vikend koji je posvećen derbiju.

Preksinoć je takođe bio derbi. U košarci. Zvezda se plasirala se u finale ABA lige i čestitam im.

Međutim, današnje novine su pune vesti o navodnoj tuči Duška Vujoševića, o vređanju igrača od strane navijača i raznoraznim stvarima koje su im bacali na glavu. Naravno, odmah pored u novinskom stupcu je vest o starleti i tome kako se dotična provela u noćnom klubu. Zatim vest o klanovima, kafama u avionu, ministrima i ministarkama, skupim odelima predsednikove žene, sve upotpunjeno priličnim i nepriličnim fotografijama.

Ipak, iako se čini da vesti o Novaku Đokovicu ima na pretek, a bilo ih je kada su zavirivali u tanjir na njegovoj svadbi koju su nazivali, kao i mnoge druge- svadbom veka, juče se nije pisalo dvoljno o momku junaku, ambasadoru naše zemlje koji je dao našoj deci, našoj budućnosti priliku da odrastu u boljim uslovima. Dečku koji je osvojio Masters u Monte Carlu, i postao deo istorije uz još jedan oboren rekord.

Čini mi se da se piše više o svemu drugom osim o lepim stvarima koje će nas dovesti do tog da postanemo bolji ljudi, bolji sugrađani, bolje komšije. Ne priča se o lepim vestima koje će nas trgnuti iz teške svakodnevnice u državi Srbij. Državi u kojoj deca kad završe školu nemaju posao, ali i državi u kojoj u nekim mestima deca nemaju ni uslove da idu u školu . Piše se uglavnom o tome kako naši političari žive, kako kriminlci voze dobra kola, kako se starlete bolje udaju, kako ubice puštaju na slobodu i koja kola na slobodi voze i tako se stvara loša percepcija o dobru i zlu, ljudima koji imaju i nemaju, moralu i nemoralu...

U današjoj Srbiji ljudi više strahuju od dečaka rođenog 90-tih nego policajca koji je na dužnosti. U njoj imamo ministre koji se voze u preskupim vozilima koje smo mi građani platili. U danšjoj Srbjij moji drugari koji su završili fakultete u roku nemaju posla jer ”megatrendovci” imaju jaču diplomu koja je kupljena prljavim novcem. Moj drugar koji živi u današnjoj Srbiji fakultet je završio sa skoro svim desetkama. Dobio je državni posao po javnom konkursu i bez ikakvih veza, ali pošto naša država menja ministre i vlade kao čarape, ostao je bez tog posla dva puta jer svaki ministar je objavio javni konkurs za tu poziciju tri puta.

Srbijo, otvori oči i pogledaj se u ogledalo. Digni se i da kaži dosta! Dosta cirkusa! Dosta klovnova! Dosta lavova! Dosta vatre!

Želeo sam drugarima da ponosno pokažem nas glavni grad, da odmah posle napornog dana na poslu sednem na let za svoju domovinu i pokažem Šveđanima sve lepote naše države, uzdignute glave. Da pokažem drugarima žar večitog derbija! U normalnoj državi kao sto je Švedska, zna se tačan datum i sat odigravanja utakmice mescima unapred. Na taj dan, tačno u taj sat, taj minut, taj sekund koliko god da je visoko rizična utakmica, ona počinje na vreme.

U našoj državi nedelju dana pre, još niko ne zna da li će se derbi igrati u subotu ili nedelju. A karte su kupljene, karte za koje su moji drugari vredno štedeli. Karte za današnju Srbiju. Našu Srbiju!

Sadim i pitam se kako ću ja ovo da objasnim svojim drugarima Šveđanima, ovu situaciju, da dolazimo između ostalog zbog "večitog derbija", a derbi se igra najverovatnije u nedelju, kada mi treba da poletimo nazad!

Dolazimo u Srbiju u petak. Vodiću drugare na mnoga lepa mesta kao što su Kalemegdan, Hram Svetog Save i mnoga druga. Pokazaću im Skadarliju, voditi ih u provod po kafanama, jer sigurno znam da ce raditi. Kafane jedine rade kako treba u našoj dražavi. U Švedskoj to nije slučaj.

Nego, ostaje mi jedna briga. U nedelju kad sednem na avion i poletim sa aerodroma "Nikola Tesla" u 18.00 časova nazad za Švedsku, pogledaću kroz mali prozor na stadion ”Rajka Mitića” gde će biti pune trebine, i reći svojim prijateljima da me je stid naše države. Stid što ne može da održi svoju reč. Pogledaću tužno kao svaki čovek koji ne može da ispuni svoju reč i tako ispada veliki gubitnik.

Srbijo, nemoj više biti gubitnik već se digni iz dna i dokaži da možemo da budemo bolji i jači. Daj sve od sebe da uradimo nešto pametno, da vratimo našu domovinu u normalan položaj. Da moji drugari ponovo posete Beograd!