U autorskom tekstu na portalu Čast otadžbine pod nazivom:" "Za Srbe i za svet u celini", Jovan Šipovac govori o tome da li je ova godina prelomna za noviju istoriju čovječanstva, te da li će događaji koji će je obilježiti ući u istoriju.
Takst prenosimo u cjelini:
"Za Srbe i za svet u celini
Da li je to svet opet na prekretnici?! Da li je baš ova godina prelomna za noviju istoriju čovečanstva? Da li će događaji koji će je obeležiti ući u istoriju? Koliko smo puta do sada čuli slična pitanja i komentare događaja? Da ne idemo daleko u prošlost dovoljno je da se podsetimo poslednjih 30 godina i vratimo u 1989. godinu kad je padao Berlinski zid, ili 1999. kada je pre 19 godina NATO prvi put od Drugog svetskog rata bombardovao suverenu zemlju na teritoriji Evrope, ili da se podsetimo 2000. kad je najavljivana ”milenijumska buba” i kraj kompjuterske ere, ili 2001. godine kada su srušene ”kule bliznakinje” ili da se vratimo u 2012. godinu kad je najavljivan i na mnogo mesta u svetu (pa i ispod našeg Rtnja) čekan smak sveta, i tako redom. Za mnoge su, ako ne presudne, ovo sigurno važne godine iza nas, odnosno ako nisu baš apokaliptični onda su to događaji koji će se dugo pamtiti i obeležavati.
Kraj istorije se ipak nije dogodio što već svi dobro znamo kao i da Fukojama nije bio u pravu u svoj tvrdnji , ali je zato sa geopolitičkog aspekta i uticaja na sve buduće svetske procese ova godina značajno drugačija od mnogih drugih godina u bližoj prošlosti, još od pomenutog pada Berlinskog zida, sve do danas. Iako se nije završio ni prvi kvartal tekuće godine u kojoj nas čeka mnogo više neizvesnih i veoma ozbiljnih sukoba, 2018-ta je pre svega ostalog drugačija jer je s njom i formalno došao kraj politike daljeg popuštanja Rusije i Kine najvećoj svetskoj sili u opadanju, da budem precizniji – započeo je period (bez obzira na trenutno pomirljive izjave vodećih državnika) – u kome će se obe svetske sile i oba nova svetska pola Rusija i Kina – i najveća zemlja i najmnogoljudnija zemlja - otvoreno suprotstaviti nasrtajima SAD, NATO-a i najvećeg broja zemalja Zapada. Godina u kojoj će i od koje će uvek nadalje odgovor biti trenutan, oštar i odlučan i to na svaki pokušaj narušavanja interesa Rusije i Kine bilo da je u pitanju njihova vojna, ekonomska, energetska, lična ili uopšte gledano - nacionalna bezbednost.
Od ove godine učvršćivanjem predsedničkih pozicija i celokupnog aparata vlasti i posebno vojno-industrijskog sektora Rusija više neće samo mirno gledati i bez adekvatnog odgovora biti (uključujući i preventivne aktivnosti ka protivnicima) na zaokružavanje svoje zemlje od strane NATO vojnika, raketa i druge vojne tehnike. Kina takođe, ni malo neće tolerisati narušavanje teritorijalnih voda u Pacifiku u blizini svojih obala od strane američke Pete i Šeste flote i njenih saveznika, ali sve više i u drugim krajevima sveta gde su prisutni kineski interesi. Isto tako, u ekonomskoj sferi, Rusija neće biti više ni u čemu podređena zbog sankcija EU i Amerike, a Kina neće sedeti ”skrštenih ruku” na najavljene carinske barijere na uvoz kineske robe u SAD.
Potvrda za odlučnu bitku koja predstoji i nepopuštanje ni za milimetar u svojim nacionalnim ciljevima odnosno spremnost na odgovore i mere na agresivnu i ofanzivnu politiku dojučerašnjeg dominantnog hegemona – Amerike i njenih satelita, pokazali su dva najvažnija događaja u dosadašnjem delu godine. To je novi mandat predsednika Si Đipinga uz usvajanje amandmana na kineski ustav da ima pravo ne samo na dva uzastopna biranja već na neograničen broj, što znači da može doživotno da vlada . To je i novi šestogodišnji mandat koji je osvojio predsednik Putin i to najubedljivijom pobedom do sada sa najvećim brojem glasova koje je dobio na svim izborima od 2000. godine od kad je došao na čelo ruske države, kao i sa najvećom podrškom jednom lideru, još od vremena Staljina.
Ne treba zaboraviti ni potpuno suverenističku politiku Erdogana kao velikog regionalnog lidera čiji uticaj seže od Balkana do Srednjeg istoka koji ne preza da ratuje protiv Kurda u susednoj državi Siriji a uskoro i u Iraku sve zarad zaštite sopstvenih nacionalnih interesa, konfrotirajući se pri tome otvoreno sa SAD, uključujući i narušavanje ravnoteže u NATO-u i okretanju poput Irana ka Istoku, između ostalog i dogovorom s Rusima o nabavci protivraketnih sistema S-400. Svakako je i Kim Džong Un primer državnika (ma koliko za druge bio ekstreman) koji čuva suverenitet i nacionalni interes, pa makar se isti morao odbraniti nukleranim raketama sposobnim da prelete 13.000 km - taman dovoljno da stignu do najvažnije mete i time budu faktor odvraćanja od svih onih koji na Koreju najviše kidišu. Odjednom su i nadobudni Ameri ublažili retoriku kad su naišli ”na tvrdo” i kad su morali priznati ”sebi u bradu” da se u regionu korejskog poluostrva i Pacifika ubuduće pita i Severna Koreja.
Postavlja se logično pitanje kako će se ta nova geopolitička realnost koja postaje polako ali sigurno konstanta novog multipolarnog sveta odraziti na nas Srbe? Naravno, pitanje se odnosi pre svega na naš narod u Srbiji i Republici Srpskoj imajući u vidu da su u Hrvatskoj i Crnoj Gori (zemljama gde su Srbi bili najbrojniji u okruženju) procesi na trajnu štetu srpskog korpusa prilično odmakli i u završnoj su (Hrvatska) ili pred završnom fazom (Crna Gora). Odgovor na pitanje šta nam se sprema se već nazire. Razjarena imperija se zajedno sa svojom podjarmljenom EUkamarilom Zapadnih zemalja (koje bi da se i dalje pitaju i budu važne bar na lokalu) uvidevši da ne može da pobedi ni Rusiju ni Kinu i da će pred njima morati da se povlači ili u najamnju ruku dogovara o svemu, ustremila ostrašćeno na slabije od sebe! Posebno na nas Srbe kao ”dežurne krivce” i podobne na terenu da može uspešno da završi svoj davno započeti krvavi pir, iživljavajući se nad nama za sve svoje buduće poraze.
Zbog toga postaju sve vidljiviji kontinuirani i ogromni pritisci na Srbiju i njenog predsednika Vučića da se odrekne Kosova i Metohije i to baš na ponižavajući način ne dozvoljavajući ni njemu ni vlastima da razgovaraju oko mogućeg kompromisnog rešenja već nam se naređuje i tipično anglosaksonski kvarno ili germanski nadmeno određuje šta, i kako, i kada, mora da se uradi. Odatle i ovoliki pritisci na Republiku Srpsku i njenog lidera Dodika kao i na sve pojedince i rodoljubive organizacije koje ga podržavaju boreći se za Srpsku – a sve od strane centara moći Zapada što direktno a što preko domaćih poslušnika u zajedničkim organima BiH, na žalost često i preko Srba izdajnika u funkciji Zapadnog ili muslimanskog faktora (koji Srbima u Srpskoj isto i jednako loše žele).
Pritisci i neskrivene želje Zapada da se odreknemo sami sebe će se nastaviti s ciljem da se srpski narod kolektivno samospali na lomači nacionalne istorije i odrekne vere, tradicije i kulture odričući se time istorijskog srca svoje zemlje - Kosova i Metohije, kao i današnjeg pijemonta srpstva – Republike Srpske - krvavo odbranjene i stvorene druge srpske države. To će biti rađeno od najnižeg do najvišeg mogućeg nivoa uz primenu svih mogućih operacija na terenu tako da ništa neće biti nemoguće i iznenađujuće da se dogodi, uz korišćenje svih dostupnih sredstava za ostvarenje ciljeva protiv obe srpske države i srpskog naroda u celini.
Da li imamo razloga za brigu i imali uopšte dobrog rešenja za Srbe, ma koliko bila situacija teška? Naravno da ima, nije ovo prvi put da je srpski narod pred izazovima i da je godina istorijska i dramatična za njega? Bile su to mnoge takve godine u poslednjih dva veka, ali i u poslednjih 1000 godina. Skoro svaki put pred velikim i naizgled nepremostivim izazovima Srbi su kao narod pred neprijateljima i na terenu bili pobednici, ali naknadno, za zelenim stolom, na žalost često gubitnici. Zato se i ovaj put mora primeniti isto pravilo ali uz drugačiji rezultat na kraju, i to u praksi obrnutim redosledom – prvo da ne pogrešimo i unapred za ”zelenim stolom” nešto ne potpišemo jer nigde ne žurimo a posebno da ne prihvatimo ni jedno nametnuto rešnje ili neki tzv. ”kompromis” na našu štetu. Isto važi bilo da je u pitanju Kosovo i Metohija, bilo da su u pitanju u Republici Srpskoj aktuelna i buduća rešenja raznih kvazi Ministarstava BiH ili očekivane nametnute mere od strane Zapadne ”međunarodne zajednice”.
Potom, u drugoj fazi, nakon uspešno odbranjenog ”zelenog stola” treba primeniti oprobani i istorijski potvrđeni srpski recept koji se zove sloga i sabornost, odlučnost, hrabrost i stavljanje celog naroda u funkciju da svojim punim jedinstvom ojača državu i vlast i da kao najvažnija bezbednosna komponeneta bude adut neprihvatanja nametnutog, odnosno faktor odvraćanja neprijatelja da ostvari svoje podmukle i bezočne namere. Na kraju, pred nama je i svakako najvažnija odluka (jer ni Srbija ni Republika Srpska neće moći da ostanu neutralne i balansiraju na dve stolice) a to je potreba za punim i ekonomskim i vojnim okretanjem ka svojim saveznicima Rusiji i Kini i evroazijskim integrcijama uz raskid briselskog sporazuma, izmeštanje svih rešenja u Ujedinjene nacije u skladu sa rezolucijom 1244, odustajanje od svake EU politike koja je protiv naših nacionalnih interesa, u potpunosti primena izvornog dejtonskog sporazuma vraćanjem svih nadležnosti, uključujuči i pravo naroda entiteta na samopredeljenje.
Znajući da ćemo sigrno i to veoma brzo biti od strane Zapada stavljeni na izbor ”ili – ili”, da ga ne bi čekali treba mi ovaj put u koordinaciji, uz podršku i zaštitu naših saveznika, da prvi povučemo potez. Da se ne bojimo ni ”zamrznutog konflikta”, ni pretnji, ni ucena. A vlasti s obe strane Drine ako ima treba dodatna podrška naroda i ako se još pitaju i zbog sebe i zbog istorije i baš u ovoj godini koja će obeležiti svet – neka pozovu narod da se izjasni o životnim nacionalnim ptanjima, i time sam odredi svoju sudbinu postajući i ostajući u istoriji deo novog slobodarskog sveta koji se pred našim očima stvara!"
Za „Čast Otadžbine“
Jovan N. Šipovac
